10.02.2015.

Љубица Луковић, рођена 1858. Године у Београду, је друга председница Кола српских сестара, од 1905-1915. Била је то отмена српска дама, неизмерно скромна, милосрдна, неуморна и пожртвована. Она је на листи добитница једног од највећих светских признања за хуманост. Носилац је медаље Флоренс Најтингејл. Ово признање додељено јој је посмртно,1925. године након што је храбро и часно 10. фебруара 1915. године положила живот на олтар своје отаџбине, у пакленом времену Првог светског рата. Сахрањена на нишком Старом гробљу, под Горицом, по сопственој жељи.

Сваке године, 10. фебруара, сестре по Колу из Ниша поменом обележавају годишњицу смрти. Ове године навршило се сто година од смрти Љубице Луковић. Помен је обављен у Саборној цркви уз саслужење два свештеника, оца Ђорђа Оровића и оца Бранка Цинцаревића. Том прилиом, у присуству сестара по Колу и свештеника, председница Кола Љиљана Стојановић је говорила о раду и делу госпође Љубице Луковић. Између осталог се посебно осврнула на личност и бројне врлине Љубице Луковић. Њену личност је посебно красила тактичност, искреност и човечност у свему што је чинила. У односу према људима, максимално је испољавала осећајност, искреност и поверење. Сваки живи створ, по њеном схватању, има вредности и веровала је да ће свакако наићи тренутак када ће их испољити. Савременици су упамтили да за дванаест година председавања Колом, Љубица Луковић никада није подигла глас ни за пола тона, а када би на састанцима дошло можда до свађе и бучних речи, њено стрпљиво ћутање било је најтежа опомена и својеврсни прекор, али увек и благотворни лек.