КОЛО СРПСКИХ СЕСТАРА је удружење које има дугогодишњу традицију. Основано је далеке 1903. године у Београду, а повод је био страдање српског становништва у тада неослобођеним крајевима под турском окупацијом. О томе је београдским госпођама причала Делфа Иванић, која је три године провела као наставница у Скопљу. Злочини чињени на просторима Јужне Србије (данашња Македонија) и Старе Србије (данас простор Косова и Метохије) побудили су многе угледне жене да се активирају и помогну нашем страдалном становништву. Међу њима истиче се и сликарка Надежда Петровић која у својој кући организује састанак с циљем да се помогне браћи у окупираним крајевима. Састанку су присуствовали и Иван Иванић (супруг Делфин), секретар Конзуларног одељења Министарства спољних послова и бивши у Скопљу и Бранислав Нушић, наш комедиограф и бивши конзул у Приштини. Господа Иванић и Нушић праве статут тог будућег женског, патриотског, хуманог, културног и просветног удружења са основним циљем да помаже српски живаљ под турском влашћу у свим до тада неослобођеним крајевима. Кум удружења био је Бранислав Нушић који је од два понуђена назива („Друштво Српских сестара“ и „Коло Српкиња“) смислио име удружења – Коло српских сестара. Убрзо после Београда почели су да ничу Месни Одбори Кола српских сестара по целој територији ослобођеног дела Србије. Ове жене – велике у делима, а скромне у животу – показале су да се отаџбина не брани само пушкама и топовима већ и ван бојног поља – добротом и пожртвовањем. До тада само мајке, домаћице, узорне и угледне супруге – у ратним временима су постајале пожртвоване болничарке које су негујући и превијајући рањенике како у Балканским, тако и у Првом светском рату у великој мери утицале на смањење смртности од последица рањавања, али још више услед заразних болести – колере, тифуса, богиња. Многе су спашавале рањенике и у првим борбеним редовима, а не мали број ових жена дало је и свој живот страдајући од епидемија пегавог тифуса (поменимо овом приликом Љубицу Луковић председницу Кола у Београду и сликарку Надежду Петровић) који харао Србијом у тим ратним годинама до краја остајући уз рањенике као добровољне болничарке.

После Београда Коло је убрзо основано и у Нишу – 30. октобра 1905. године, а за прву председницу изабрана је Милева Несторовић (супруга државног секретара Јована Несторовића), затим на то место долази Даринка Јанковић, а најдуже на челу Кола у Нишу била је Катарина Илиџановић (1923 – 1935 са паузом у периоду 1915-1921 када је Колу забрањен рад од аустроугарских власти). По смрти Катарине Илиџановић на чело нишког одбора Кола долази Василија Поповић. Коло ће бити активно све до 1942. године када му окупационе власти забрањују рад

Месни одбор Кола српских сестара у Нишу у првом периоду (од оснивања 1905. године па до укидања 1946. године) ни по чему није заостајао за другим Одборима. Пре би се могло рећи да у неким стварима и предњачио. Балкански ратови као и Први светски рат оставили су катастрофалне последице у Србији. Велики је број сиромашних, инвалида, а много је ратне сирочади остало после тих догађаја. Чланице Кола схватају да се са ратовима њихова мисија не завршава и хватају се у коштац са новим изазовима. У Нишу свесрдно помажу Енглеско-српски дом за ратну сирочад, а женску децу уче да кувају, шију, штрикају и припремају их за удају – све то са пуно мајчинске љубави. Председница Катарина Илиџановић била је присутна са чланицама Кола у Енглеско-српском дому сваког Бадњег дана где су осим материјалне помоћи деци и дружења са њима користиле прилику да их науче обичајима везаним за празнике. Катарина Илиџановић је на пример успевала да многе утицајне и надасве добре људе укључи у разне акције помоћи угроженима. После Првог светског рата Коло отвара инвалидски дом у којем инвалиди могу да науче кројачки, обућарски и абаџијски занат. Помажу слепим девојкама (пре рата смештеним у манастир Светог Стефана). Мудрост, инвентивност и довитљивост овим женама никада нису недостајале. Приређивале су матинеа са чајанкама, свесловенске костимиране забаве са лутријом (продајом) ручних радова и много сличних активности. Остварени новчани приходи увек су били намењени добротворним сврхама. Шириле су дух доброчинства на сваком кораку. Тако је растао углед Кола, што је пресудно утицало да почне да добија помоћ од богатих појединаца, дипломатског кора, посланика и државника, уз посебну помоћ српске Краљевске породице. Многе куће, вредна уметничка дела и скупоцене предмете власници су даривали Колу, уверени да тиме на најбољи начин, прави начин, чине хришћанска и милосрдна дела. Чланице Кола никада то нису заборавиле те их се и данас сваке године молитвено сећају и са поштовањем о њима говоре. За рад Месног одбора Кола у Нишу (до 1946. године) значајно је поменути и племените одлуке двеју нишких добротворки Христине Пејовић и Росе Јовановић да завештају своје куће Колу. Тако по смрти Христине Пејовић 1927. године, Коло у Нишу добија своје просторије, а у дворишту куће (налазила се на углу данашњих улица Николе Пашића и Генерала Транијеа) граде прву „Ђачку трпезу“ у Нишу у којој су се хранила сиромашна деца. Такође саграђен је и конак за путнике и госте Ниша. Чланице су саме кувале и послуживале децу, а када би храна била слаба доносиле су намирнице од својих кућа „да појачају оброке“. Коло је помагало манастире, универзитет, додељивало стипендије сиромашним ученицима. Издавањем куће Росе Јовановић предратно Коло је остваривало основне приходе за добротворне акције. Треба напоменути да су задужбине Христине Пејовић и Росе Јовановић 1953. године национализоване и до данас нису враћене Колу.

Због свог патриотског и хуманог рада Коло српских сестара је у више наврата било забрањивано. У току Првог светског рата окупатори су одмах забранили рад Кола, а неколико чланица је убијено или мучено по затворима. Рад Кола је прекинут и током Другог светског рата. Окупационе власти су августа 1942. године забраниле рад организације. Није било боље ни по ослобођењу Југославије. Оно што је окупатор започео довршили су послератни политички органи 1946. године. Тада је законским актима трајно забрањено деловање Кола. Нова власт је Коло српских сестара сматрала „буржоаском творевином“, имовину национализовала, а Делфу Иванић ухапсила (Делфа је хапшена и од окупатора 1942. године).

Многo сиромашних, обогаљених и невољних остало је без бриге и пажње, а бројне генерације остале су ускраћене за сазнање о томе шта су чланице Кола сестрински чиниле и како се то чини. Одбори Кола ван Југославије одржали су се и после њиховог укидања у матици. То искуство било је драгоцено у периоду обнављања почевши од 1990. године.

У том првом периоду постојања Коло српских сестара Ниша добило је низ значајних признања. Споменимо Орден „Светог Саве“ четвртог реда (додељен од краља Александра Карађорђевића), Диплому Светог Ђорђа (од ратних војних инвалида у знак захвалности), као и Диплому Главног одбора југословенског Црвеног крстa (1935. године).